SEPARATISTI NA OTOKU

Na moru, otoku Ugljanu, u postsezoni jer je jeftinije, sretoh usput dva frenda iz Zagreba, Vilija i Beru. Pitam ženu, mogu li, i ona me pusti, s njima na kavu, na dva sata, pošto je padala kiša, a i more je hladno.

Uđosmo tako unutra u kafić, zbog kiše, lijepo se smjestismo, naravno u zadnji separe u kutu. Pošto mi je pametni telefon bio pri ruci, rekoh sam sebi, ajde da uslikam da mi žena vidi kako je uređen kafić.

To je ova fotografija gore. Čisto i uredno, mjesta za noge k’o u avionu, biznis klas. Imamo nešto „važno za pričati“, pa je najbolje u kutu, nikome na putu. Kafić je, u prednjem dijelu pun turista, fotografirao sam dio koji je malo dalje s naše lijeve strane. Svi sjede i pričaju, ljudi se vesele.

Kafić se zove originalno „Uglješa“. Ima još turista u kafiću. S druge strane za visokim stolom sjedi obitelj, bračni par i dva klipana, tipičnog češkog tipa, nose majice s natpisom “stročeško“,

Pričamo tako o važnim temama i čekamo Brzog (tako ja zovem konobara u Dalmaciji), žedni smo, hoćemo naručiti. Naravno netko je namjerno „projektirao“ kafić tako da se iz separea ne vidi šank.

U kafiću je poznata dalmatinska „klapska“ atmosfera, višeglasje, rima uglavnom završava na „ae“. Dva „oled“ 120cm televizora, odmah jedan kraj drugoga, rade, na svakom isti film „Kako je počeo rat na mom otoku“.

S desne strane ukomponirano u dizajn ponosno stoji„maršal“, tj. i slika i zvučnik. Zvučnik malo krči, ništa se drugo iz njega ne čuje. Ispod piše, blijedim sitnim slovima, „I ja sam bio Titov galeb“.

Pomislih, još čekamo Brzog pa da i to zabilježim (slika gore). Vidim kako jedan od dva mala čeha pokazuje prstom i govori nešto kao: „Tatenka, tatenka, a je to Kimov tatenka?

Nema Brzog već desetak minuta, a šank ne vidimo, krivo smo se pozicionirali. Odjednom se, iznenada, iz pravca šanka prolomi, onako napreskokce „Žu…e ….a on“, znate ono kad pijan čovjek pokušava izreći neku rečenicu a jezik mu je teži od glave, koja mu je jako-jako teška.

Nakon toga, nedugo, čusmo drugi muški glas kako kaže: „dobro Frfa razumim te, dobro je, ali dosta je, idemo ća, pusti dečka, neka slaže čaše, vidiš da mu je polica visoko, past će s’katrige.

Žu …e…. ao n“ čuje se ponovno, malo jače, nekako „razumno pijano“, ali na dalmatinski način. Dobro je, ajmo ća, ponovi isti glas.

Sad je jasno zašto nema Brzog, inače bi on došao do nas, odavno, prije 25 minuta. Vili, od milja zvani Krki, izduži dugi vrat htijući vidjeti što se događa iza zida, ali ne ide, šank se ne vidi.  

Ustade ona češka obitelj, odoše, još dva ustaše a dvojica dođoše u fermentiranom stanju, sjedoše u separe do našega, zakloniše nam televizor.

Kafić je inače modernistički, pun fotografija i narodnih poslovica, snimio sam par upečatljivih fotografija, evo jedne ispod.

Čusmo ponovo muški glas, ovaj put jače, autoritativno: „ajmo Frfa ća, kući te čekaju žena i dica pa njima čitaj, meni je dosta”.

Jeoo.. .fišaisacij…“, opet Frfa  i to par puta, pjevušeći lagano, kao da pjeva „milo moje“ od Škore. Nećemo sad pivati, dosta pivanja, ajmo Frfa ća, ja ode a ti ćeš onda pišice do Ciste Velike, zaprijetio mu je.

Bero (skraćeno od Berislav), vidljivo crvenog lica (nije od sunčanja) reče: „A hoće’l ovaj Brzi doći više“?. Vidim, vrag odnio šalu, poznam “Beru crvenog lica”, pa da ga smirim, onako prijateljski, velim mu pomirljivim glasom „sad će, samo dok ode Frfa“.

Kakvi su mi se samo iskustveni asocijativni prikazi dalmatinskih običaja motali po glavi, bolje da ne kažem.

Slika govori tisuću riječi, pa sam uslikao prednju stranicu časopisa koju sam pronašao na „stolu“ našeg separea, ona je ostala kao podsjetnik na turističku sezonu.

A onda preokret, iznenađenje, nije prošla ni minuta, a čuje se iz pravca šanka:

oobo aamo, ieeemo“, kašalj, tri četiri puta „ko’i’ko s’m d’žan, ae“?

Odjednom muk u kafiću. Lipo molim, osamdeset sedam kuna, začusmo.

Je’ate, je’am ‘a to ‘eo“? profrflja Frfa.

Oprosti , a platit’ ću, a ća ću sada, reče Frfin kompa, Frfa ima apartmane ja mu vodim biznis, znaš one livo na početku mista, prvi red, apartmani „Kod Frfe“.

To su oni lipi, mango fasada. Ae, stari dalmatinski stil, samo, ne ide posa k’o prije. Evo, hvala, kusur momak, u redu je. Aj adio. Aj.

Apartman sam uslikao sutradan kad sam slučajno skrenuo livo.

Nije trajalo više od 3 minute od adio, Frfa malo lijevo malo desno, do kvake, pa do vrata i van, za njim njegov biznismen brižno pazeći da se do kraja ne naruše zakoni ravnoteže.

I ubrzo, evo Brzog, onako, polako prema našem separeu, s nogu na nogu. u nekom bijelom kombinezonu s natpisom „Ja sam samo konobar, nisam psihijatar“.

Kad je stigao, reče  „Alo momci, ća ćemo, jel dugo čekate“?, i prije nego smo uspjeli naručiti, upade murija, uhvatiše Brzog i odvedoše ga.

Svi iz kafića istračaše, i mi isto, i tad okinuh zadnju fotografiju.

Inače, htio sam popiti espreso i čašu vode s ledom. Sutra sam čuo da je Brzog Frfa prijavio čim je izašao iz Uglješe.

Nazvao je policiju i rekao:

Ja eini odi plaam poez, a u ugaanki ne doim ni aun.”

Što si ti rekli u kafiću kad si tražio, pitali su ga policijski službenici.

Jeoo.. .fišaisacij…“.

U SERIJALU “HAHAHA


Ako želite odmah po nekoj novoj objavi dobiti sadržaj na vaš e-mail, unesite adresu i pošaljite.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s